КЊИГЕ
2008. год. објављена збирка поезије Трагови. Свој првенац однео је аутор у сложеном рукопису књижевнику проф. др. Момчилу Златановићу, који га је на вратима дочекао речима; ''Види, Ненаде, данас поезију свако пише, али иначе и прозу и објављују сви. То је више постао модни хит него ли заиста књижевно стваралаштво''. На те речи уследило је обећање да уколико узвишени проф. сматра да не треба штампати, заправо се ''Трагови'' и неће појавити. Професор је обећао да ће прегледати за месец дана и рећи свој суд, али истог дана, у предвечерју позива и каже да би и рецензент могао бити.
2011. појављује се Водим те у музеј. Збирка је подељена у две целине: Вода би хтела ван и Крвава колена. Овога пута ангажованији приступ делу и стваралштву и појављивању чак три рецензента, без иоле наручених рецензија, којих се аутор згражава, ова три сјајна писца пре свега и критичара (Ранко Павловић, Спасоје Ж. Миловановић, Драго Чингел), веома лепо се изражавају о делу Ненада Трајковића. Многи угледни књижевници дали су коментар вредан сваке пажње књизи.
2012. Тања линија бескраја, збирка од 61 минијатуру написана у згуснутом и целовитом стиху. Овога пута као рецензенте тражи млађу генерацију критичара и тражи жену. Успева у своме настојању и Драгана Џајевић, Спасоје Спремо, као и своји претходници у другим књигама, хвале дело прожимајући у њему. О овој збирци сасвим ненадано пристиже и критика, данас најпознатијег песника, Пере Зубца. О њој такође пишу и Душко Бабић, Саша Радојчић, Благоје Савић, Зоран М. Мандић и други.
2016. Ветар са језика, збирка песама која је комплетно објављена кроз часописе и алманахе савремене књижевне периодике. Награђена наградом Раде Томић за 2015. годину за најбољи рукопис поезије.
Трагови
ISBN: 978-86-87391-00-0
"У збирци "Трагови" налазе се топле младићке песме. У њима се лако откривају идеје и хуманистичке поруке. Највећи број песама посвећен је љубави. Песник узбудљиво слика немир и шумни крвоток младости на самом почетку XXI века."
Момчило Златановић
Водим те у музеј
ISBN 978-86-84287-70-2
У збирци Водим те у музеј Ненада Трајковића читалац се среће са зрелом поезијом, исписаном у доброј мјери оригиналним лирским рукописом, па зато треба поздравити ову пјесничку збирку у којој занимљиве рефлексије нису засјениле осјећања, нити су емоције загушиле мисли над којима ће се и читалац замислити.
Ранко Павловић
Збирка поезије Ненада Трајковића Водим те у музеј је вишеструко занимљива за сваког иоле озбиљнијег пручаваоца савремене српске, али и не само српске, поезије. „Музеј“ се у Ненадовим стиховима појављује као друштвена институција свеукупног знања, визуелизација историје приватног живота, која својом „свакодневицом“ асимилује све оне мотиве који чине „сиже“ појединачно и/или скупно конгломерата стварности: љубав, брак, политика, природа ... Истовремено, ти стихови задивљујућом једноставношћу исказа и многоструким метафоричким могућностима усложњавају се до највиших симболичких равни. Језик је чист и произилази из колективног искуства српског социо-културног подручја, а опет довољно особен у свом преиначавању тог истог искуства.
Овим кратким напоменама о збирци Водим те у музеј Ненада Трајковића, са задовољством и великом надом је препоручујем..
мр Спасоје Ж. Миловановић
Кроз призму креативног битка Трајковићев рукопис је семантика пунине, у којој су све врсте и сви родови речи у хармоничном сугласју. Стих му је целина, динамичан и у вредносној скали активне и ангажоване вишеслојности. Његова је збирка песама музеј вредносних скала и ризница асимилираних духовности, које феноменолошким бићем креативног и израза и исказа обогаћују културолошко небо поетичности
Драго Чингел
Ветар са језика
ISBN 978-86-89981-03-2
АУТОПОРТРЕТ ПЕСМЕ
Ако би требало да одредимо константе песничког света који долази до речи у књизи Ненада Трајковића Ветар са језика, онда би то највероватније било, са једне стране, настојање да се језички изрази сложен и вишеслојан доживљај стварности, и са друге, свест о стварности песме као засебног слоја. Код Трајковића, песма мора да обухвати најмање два вида стварног: онај који припада „спољашњем“ и онај који припада „унутрашњем“. Уобичајена лирска ситуација, помислио би неко, верујући да се „унутрашње“ односи на психички домен субјективности, традиционалну, овешталу душу. У ствари, место душе у овој књизи припада самој песми. Песма укључује и сагледава себе саму. Трајковић је рефлексивни песник, а његова поезија портретише себе саму.
Саша Радојчић
Трагање за путоказима смисла и бесмила трајања
Уређење трагања за несталим путоказима смисла, на чијем темељу је Ненад Трајковић у својој новој песмозбирци Тања линија бескраја поређао низ од 61 есејморфних поглавља, личи на метафорички лепо изграђену фигуру имагинарне линије, која неухватљиво, попут реке понорнице, тече кроз “бескрајни” свет занимљиво постављених промишљања: односа, симетрија и аналогија међусобно повезаних “метафизичким треперењем” замишљеног ока. Ритам тока тог трагања мелодијски се одвија и вијуга у лавиринту насељеном филозофичном расправом о спознаји феномена “бескраја” надвијеног над сликама о: сну, цвету, анђелима, свитцима, баријерама, треперењу, мраку, казаљкама...Интонације ове лирике опрхване феноменом Паскалове “метафизичке језе”, која по њему прожима небески бескрај, као да су испеване на партитурама делитељског брида фамозне “танке линије”, која егзистира између апокрифа и контраверзија рационално-ирационалних полова јаве и сна, смисла и бесмисла трајања. У самом врху оквира тих интонација иронички је умеморисано неколико гласова, који позивају на сучељавање са опасностима спознаје и потребама одарења живота оним што сан није хтео снити. Дух ова, на момент и херметичке поезија, означитељски се веже за имагинарну фигуру одраза, па и одсјаја, једног таквог песничког одарења. Акумулација њене осећајности метафорички припада дисању хабитуса оног амбивалентног стакленог зида, кроз који је Борхес писао (и слао) подсмешљива писма треперењима душе, скрећући тако читаоцу пажњу на критике чистог и практичног ума. А, самеравање духа лирике такве поезија полаже право на микроскопску есенцију важних описа представа перцепције из каталога најбољих критика најдубљих онтолошких слојева и стања. Реч је, заиста, о занимљиво промишљеном и поетички скројеном лирском здању.
На Богојављање, 2014. г.
Зоран М. Мандић
ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА
ISBN
Дозиви нечујним гласом
Обрадовала ме је нова књига песама Ненада Трајковића добра и иновантна у целости, пажљиво одмакнута од херметичног певања а блиска му својом густом метафориком. „Тања линија бескраја“ је добро компонована ниска стварних и виртуелних разговора са неким који јесте суштина књиге, јер, обраћање свом замишљеном а стварном сабеседнику, јесте врста исповеди али без имало сентиментализма,но више исповедне опорости,исказивања свога виђења света, у себи, изван себе, поезије као начина проговора.Како рече Валери, мислећи на Малармеа: „ Једна песма вреди онолико колико садржи чисте поезије, што значи ван-свакодневне истине; савршене прилагођености савршено некорисној области; очигледне вероватности која се намеће, у стварању невероватног.“ Чиста поезија у овој књизи управо је вешт начин склапања поетског ткива који јесте истовремено бирана рефлексивна и љубавна поезија.И „стварање невероватног“ лирског штива којде почива на вештом низању обичних речи које носе поруке јасне као опомене.Густа песничка бројаница, натопљена мудрошћу и резигнацијом,питка и читка а са тражењем поновног читања. Дозивање наде у поезију.
Перо Зубац
„Хватајући се у коштац с вечитим темама, а истовремено развијајући низ интимних, упоредних искустава, Трајковић ипак успева да избегне замку коју је сам себи поставио, а у коју су упали бројни књижевници пре њега. Оно што овој збирци даје транспарентност је искључиво стих и умеће писања тог стиха. Ненадово врло успело одржавање наше знатижеље и, као и одмерен и језгровит, а ипак изузетно поетичан стил, сигурно ће бити гаранција уживања у читању “Тање линије бескраја”.
Спасоје Спремо
„Трајковић је као млад књижевни стваралац оштрог али дозираног пера, јаке крви и неконвенционалне, секантне мисли, својим делом ''ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА'' исказао морал достојан потпуно развијене личности са богатим искуством. За њега уметност није ропски везана репродукција живота, она треба да се прелама кроз призму једног стваралачког темперамента. Управо ту, Трајковић повлачи линију између бескраја привилегованог и нихилитета конформисте. У свему, и у љубави, и у лудилу, и у страсти, у свему увек има мало ума. Дати све од себе, значи не тражити милосрђе, ни благослов, ни анатему. Него бити чулан до крајности и колико је могуће – предати себе у наслеђе. У књизи ''ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА'' прећутани су многи одговори, домаштани бројни изговори, аксиоми оптерећени сумњама, духови ослобођени симпатије и антипатије... А то је управо оно за чиме вапи савремена књижевна мисао.“
Драгана Џајевић
Ловац и ловина
На моменте се чини да пјесник Ненад Трајковић ломи у нама све оно што нам се чини као датост, да мрви стварност у златно и жељезно, црно и бијело брашно, од којега сами морамо поново градити себе, преиспитати се, посветити се племенитој сумњи у знање, па кренути испочетка. Зато га ја ишчитавам пажљиво, јер ту нити једна ријеч не стоји без разлога, због себе или своје љепоте, већ да нас освијести, да нам каже: идите својим путем, али га прво замислите као линију бескраја, и не пристајте ни по коју цијену да вам неко одузме слободу првог корака. Макар та линија била танка, она ће свијетлити пут онима који долазе...
Душко Бабић