Реч познатих
О СТВАРАЛАШТВУ
НЕНАДА ТРАЈКОВИЋА
ВОДИМ ТЕ У МУЗЕЈ
''Књигу сам прочитао! Ново песничко изненађење приредио ми је Ненад из Врања. Тако је лепо почела и нова година!''
Академик Матија Бећковић
''Објавио бих своју радост за књигу "ВОДИМ ТЕ У МУЗЕЈ"! Необично, аутентично песничко мливо, без икаквих понизних падова и драматичних (кокетних) узлета, или - боље да речем - без младалачких егзибиција и недоречености. Има блиставих тренутака чисте поезије, какве сусрећемо код богомданих!''
Мошо Одаловић
''У збирци ''Водим те у музеј'' Ненада Трајковића, читалац се среће са зрелом поезијом, исписаном у доброј мјери оригиналним лирским рукописом... Посебно треба истаћи свјеже, оригиналне, неистрошене пјесничке слике које напросто бљесну из његових пјесама,сликe којe читалац прихвати као да је на изложби радова неког импресионисте...''
Ранко Павловић
ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА
Много лијепих, оригиналних (најчешће лирских) пјесничких слика, метафоричних, али отворених и ономе који поезију чита из само првог слоја који му се отвори на прво читање. Много мудрих, аутохтоних мислих, ненаметљиво саопштених, и дјелују као сасвим нове.
Ранко Павловић
ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА
Збирка, дијалог у коме се отвара Друго, сасвим је "објављива". Аутор поговора има право када у тим минијатурама, тј. у њиховом језику и градњи слика, налази одјек миљковићевске поетике - заправо, поетике неосимболизма. Похвалио бих Вашу концентрацију - није једноставно, чак ни са минијатурама, одржати је кроз шездесет песама!
Саша Радојчић
ВЕТАР СА ЈЕЗИКА
Ако би требало да одредимо константе песничког света који долази до речи у књизи Ненада Трајковића Ветар са језика, онда би то највероватније било, са једне стране, настојање да се језички изрази сложен и вишеслојан доживљај стварности, и са друге, свест о стварности песме као засебног слоја. Код Трајковића, песма мора да обухвати најмање два вида стварног: онај који припада „спољашњем“ и онај који припада „унутрашњем“. Уобичајена лирска ситуација, помислио би неко, верујући да се „унутрашње“ односи на психички домен субјективности, традиционалну, овешталу душу. У ствари, место душе у овој књизи припада самој песми. Песма укључује и сагледава себе саму. Трајковић је рефлексивни песник, а његова поезија портретише себе саму.
То је најуочљивије у средишном циклусу благо иронизованог наслова „Сасвим обични разговори“. Ти нимало обични разговори у ствари су солилоквији, преиспитивања себе (и песме!) у којима однос према другоме, дијалошком саговорику, служи да акумулира емоцију. Најчешће, Трајковић сугерише стварносни оквир разговора и размену смисла између актера, али највреднији исход песме је говор о песми самој. Наизглед неутралним тоном, тај говор осликава како компликоване валере комуникационе ситуације, тако и своје изгледе да изађе на крај са њима. Трајковићева песма није пуки медијум саопштавања, већ његов субјекат. Већ уводна песма „Шетња градом“ демонстрира сложеност управо скицираног песничког поступка. У њој се изражавају два вида искуства – свакодневно и књижевно – која се преклапају и прожимају. Лепа песма „Кућа у сну“ додаје томе искуство ониричких области. Она саму себе одређује као „прелазак преко границе“, дакле, искорак у међупростор у којем може да сачува своју аутономију. Штавише, захваљујући свом самосталном домену, она може да издаје налоге свакодневици, да „тражи мир“.
Књига Ветар са језика се не исцрпљује у рефлексивном начину говора. Повремене искораке Трајковић распоређује по тексту (нпр. фини хумор песме „На жици“, или измењена фактура песме „Између“), а интензивније трага за њима у завршном циклусу књиге. Овде ионако сложеној ситуацији песме додаје димензију емотивних односа. У сваком случају, као резултат се стичу песме које само условно смемо да схватимо као вид љубавне поезије. Трајковић вешто исказује нестабилност позиција у оној размени енергија коју називамо љубављу; карактеристичне у том погледу су песме „На раскрсници“, „Поглед из две собе“, или насловна „Ветар са језика“. При свему томе, он се не одриче императивног чиниоца своје поетике: пустити песму да дође до речи, пустити је да говори о себи.“
проф. др. Саша Радојчић
ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА
Како рече Валери, мислећи на Малармеа: „ Једна песма вреди онолико колико садржи чисте поезије, што значи ван-свакодневне истине; савршене прилагођености савршено некорисној области; очигледне вероватности која се намеће, у стварању невероватног.“
Чиста поезија у овој књизи управо је вешт начин склапања поетског ткива који јесте истовремено бирана рефлексивна и љубавна поезија. И „стварање невероватног“ лирског штива којде почива на вештом низању обичних речи које носе поруке јасне као опомене.Густа песничка бројаница, натопљена мудрошћу и резигнацијом,питка и читка а са тражењем поновног читања.Дозивање наде у поезију.
Перо Зубац
Трајковић је као млад књижевни стваралац оштрог али дозираног пера, јаке крви и неконвенционалне, секантне мисли, својим делом ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА исказао морал достојан потпуно развијене личности са богатим искуством. За њега уметност није ропски везана репродукција живота, она треба да се прелама кроз призму једног стваралачког темперамента. Управо ту, Трајковић повлачи линију између бескраја привилегованог и нихилитета конформисте. У свему, и у љубави, и у лудилу, и у страсти, у свему увек има мало ума. Дати све од себе, значи не тражити милосрђе, ни благослов, ни анатему. Него бити чулан до крајности и колико је могуће – предати себе у наслеђе.
У књизи ''ТАЊА ЛИНИЈА БЕСКРАЈА'' прећутани су многи одговори, домаштани бројни изговори, аксиоми оптерећени сумњама, духови ослобођени симпатије и антипатије... А то је управо оно за чиме вапи савремена књижевна мисао.“
Драгана Џајевић
Трећа песничка збирка Ненада Трајковића Ветар са језика права је посластица за оне који су склони контемплативним заносима и сновидовним визијама. Љубитељи оваквих песничких творевина несумњиво ће пронаћи пут до Трајковићевих поетичких извора уколико на путовање крену отвореног срца и ума (као што на путовање и треба поћи). Тај пут неретке ће бити посут синтаксичким трњем у густој, херметичкој шуми где метафоричка структура израза чини значајан део флоре. Али! Задовољство је корачати песниковим мислима.
Свет ове збирке је попут посебног простора на граници између јаве и сна; преокупације лирског субјекта пак преокупације су 'малог' човека, а обузимају га у свакодневници бивствовања, у наизглед безначајним стварима, догађајима, људима. На селу или у шетњи крагујевачким улицама, улицама Врања; на часу филозофије или у топлини дома, лирски субјекат је окупиран прошлошћу, тренуцима који су уздрмали његов свет и нагнали га на рефлексије о животним (не)истинама, о (не)моралу, о ,,правим“ вредностима. Садашњост је тешка, а спознаја је болна и због тога песник често користи иронију како би дочарао незадовољство лирског субјекта...
МА Милица Стојиљковић
Уређење трагања за несталим путоказима смисла, на чијем темељу је Ненад Трајковић у својој новој песмозбирци Тања линија бескраја поређао низ од 61 есејморфних поглавља, личи на метафорички лепо изграђену фигуру имагинарне линије, која неухватљиво, попут реке понорнице, тече кроз “бескрајни” свет занимљиво постављених промишљања: односа, симетрија и аналогија међусобно повезаних “метафизичким треперењем” замишљеног ока. Ритам тока тог трагања мелодијски се одвија и вијуга у лавиринту насељеном филозофичном расправом о спознаји феномена “бескраја” надвијеног над сликама о: сну, цвету, анђелима, свитцима, баријерама, треперењу, мраку, казаљкама...Интонације ове лирике опрхване феноменом Паскалове “метафизичке језе”, која по њему прожима небески бескрај, као да су испеване на партитурама делитељског брида фамозне “танке линије”, која егзистира између апокрифа и контраверзија рационално-ирационалних полова јаве и сна, смисла и бесмисла трајања. У самом врху оквира тих интонација иронички је умеморисано неколико гласова, који позивају на сучељавање са опасностима спознаје и потребама одарења живота оним што сан није хтео снити. Дух ова, на момент и херметичке поезија, означитељски се веже за имагинарну фигуру одраза, па и одсјаја, једног таквог песничког одарења. Акумулација њене осећајности метафорички припада дисању хабитуса оног амбивалентног стакленог зида, кроз који је Борхес писао (и слао) подсмешљива писма треперењима душе, скрећући тако читаоцу пажњу на критике чистог и практичног ума. А, самеравање духа лирике такве поезија полаже право на микроскопску есенцију важних описа представа перцепције из каталога најбољих критика најдубљих онтолошких слојева и стања. Реч је, заиста, о занимљиво промишљеном и поетички скројеном лирском здању.
Зоран М. Мандић
Изузетно ми се допала композиција и стилска техника књиге, врло инспиративно и оригинално је Трајковићево схватање појму "мистичности" о коме прича, јер га он овде предаје у светлу томе да ништо није мистичније и вредније, као што је мистичан и вредан бескрај. Песнички свет у књизи Тања линија бескраја, је сав у контурама, мало замагљенији, пуштен у вителу вулкана самог језика, који ври, али у исто време је и веома одмерен, концизан, лапидаран. Трајковићеве, лирске минијатуре стављене у оваквој целини нам нуде сетиљну поезију, сама поезија овде рефлектира себе и своје лирско ја. Уочљиво је, наравно, и тај повишени степен фигурације, који додатно наглашава њену семиотичку, сетиљну страну. Овде уствари и сами језик отвора врата људског бића, јер он једино држи и кључеве за та врата. Дакле, Ненадову линију бескраја сматрам заиста достојном за песнички субој са светом.
проф. др Звонко Танески
У савременој српској поезији готово свакодневно штампају се многе песничке књиге, које својим неквалитетом унапред (у)гуше себе. Тако, живот нам замеси лице и без унутрашње воље песника. Иста је ствар и са прозним писцима. Један амерички критичар у једном часопису каже „да данас у свету има више романа но гробова“. Али то не спутава праве ствараоце да пишу. Писац верује у оно што зна. И у томе је чар његове универзалне радости писања.
Појава песничке књиге Ненада Трајковића Ветар са језика је право освежење у овој нашој савременој и заморној игри поезије. Већ у првој песми Шетња градом песник пушта песму „да дође до речи“, пушта је да говори о себи и да сама открије песниково лице и његов идентит. Она треба да буде духовно исходиште, провокација за емоционалну отупљеност и отуђеност, за равнодушност у којој смо се заглавили...
Благоје Савић
Трајковић се бави и питањима књижевног стваралаштва (Културни казамат, На жици). Кроз неколико песама нам описује процес рађања песме и благодат коју са собом носи књига. (Читање на селу).
Песма Читање на селу својом једноставношћу и озбиљношћу поруке коју шаље заслужује да се нађе у читанкама.
На неколико места наглашен је контраст живота и смрти, коју аутор назива "бесконачним пространством" (Дан и ноћ), као и праћење душе у небеско царство (Дан и ноћ, Кућа у сну, Негде... између '39 и '45). Песма Кућа у сну одише језом каквом је у својим делима располагао Едгар Алан По (Гавран, Пад куће Ашерових). Трајковић, аналогно Поу, користи мотиве уклете куће и гаврана. Осим контрастрирања ова два основна мотива, у опречном односу су конкретни локалитети и апстрактност садржаја и контекста у оквиру ког се помињу...
МА Милица Михајловић
На моменте се чини да пјесник Ненад Трајковић ломи у нама све оно што нам се чини као датост, да мрви стварност у златно и жељезно, црно и бијело брашно, од којега сами морамо поново градити себе, преиспитати се, посветити се племенитој сумњи у знање, па кренути испочетка. Зато га ја ишчитавам пажљиво, јер ту нити једна ријеч не стоји без разлога, због себе или своје љепоте, већ да нас освијести, да нам каже: идите својим путем, али га прво замислите као линију бескраја, и не пристајте ни по коју цијену да вам неко одузме слободу првог корака.
Душко Бабић
„Хватајући се у коштац с вечитим темама, а истовремено развијајући низ интимних, упоредних искустава, Трајковић ипак успева да избегне замку коју је сам себи поставио, а у коју су упали бројни књижевници пре њега. Оно што овој збирци даје транспарентност је искључиво стих и умеће писања тог стиха. Ненадово врло успело одржавање наше знатижеље и, као и одмерен и језгровит, а ипак изузетно поетичан стил, сигурно ће бити гаранција уживања у читању “Тање линије бескраја”.
Спасоје Спремо
Збирка поезије Ненада Трајковића Водим те у музеј је вишеструко занимљива за сваког иоле озбиљнијег пручаваоца савремене српске, али и не само српске, поезије.
„Музеј“ се у његовим стиховима појављује као друштвена институција свеукупног знања, визуелизација историје приватног живота, која својом „свакодневицом“ асимилује све оне мотиве који чине „сиже“ појединачно и/или скупно конгломерата стварности: љубав, брак, политика, природа... Истовремено, ти стихови задивљујућом једноставношћу исказа и многоструким метафоричким могућностима усложњавају се до највиших симболичких равни. Језик је чист и произилази из колективног искуства српског социо–културног подручја, а опет довољно особен у свом преиначавању тог истог искуства.
мр. Спасоје Ж. Миловановић
Насловивши феноменолошко биће своје лирике одредницом прве песме у збирци "Језик окупан ватром", песник Трајковић је одредио и говорење тог бића: Зар зарад поновног говора / треба издржати ватру и воду?!
Такво биће трепери млазовима светлости кроз целу лирску потку књиге. Његови су елементи чишћења, духовна катарза и Далијев метафорићки суреализам у колоритној експресивности вокабулара. Посматрајући себе изван личних видокруга, за њега "узводно није увек значило да се пењеш", а откривање себе, сензибилне нутрине умника, изричитошћу својом, казивало је да је онај који бдије над властитим сном, без моралних жалопојки. Таква, искуствено блиска Миљковићу, морфолошка структура стиховља истовремено је и монолошки дијалог са смислом лирике и упитност лежи у медитативном бићу поруке: "Буди мисао дубока и питка".
Кроз призму креативног битка, Трајковићев рукопис је семантика пунине, у којој су све врсте и сви родови речи у хармоничном сугласју. Стих му је целина, динамичан и у вредносној скали активне и ангазоване социолошке вишеслојности. Питајући читаоца: "Враћа ли се камен Сизифу?" – он читаоца одређује узвратном запитаношћу – или се Сизиф враћа камену? У таквом одредјењу према својој мисаоној метафори, песник Трајковић, дозом личне заљубљености, јер су му: "Речи светиња за душу", изналази излазак из песме у прозну форму. Он као да, разговарајући са другим песницима у себи, проналази лиричност "одбегле љубавности" и говорење му је вољење вишег реда величина... То је Трајковићева ненаметљива љубавна нота у лирици искуства.
Његова је збирка песама музеј вредносних скала и ризница асимилираних духовности, које феноменолошким бићем креативног и израза и исказа обогаћују културолошко небо поетичности.
Драго Чингел
У збирци Трагови налазе се топле младићке песме. У њима се лако откривају идеје и хуманистичке поруке. Највећи број песама посвећен је љубави. Песник узбудљиво слика немир и шумни крвоток младости на самом почетку 21. века. А то је време када је бржи ритам живота, а осетљива душа младог човека пренапрегнута.
проф. др. Момчило Златановић
Пјесник у себи изграђује животну кућу и уочава у „разговору са Татјаном“ њену запитаност, али и тражење одговора, који добија на крају пјесме „само када плач деце ојача“. Понекад у Татјаниној запитаности ријечи ћуте, али на пјесника остављају унутрашњи и спољни траг: „Када разноликост у твојим очима расте / оставља ми по телу посетиоце“. Ова сјајна пјесничка слика у наведеним стиховима извор је нових „задатака“ које писац сам себи намеће. Тако је увијек на добром путу да води разговор за живота о животу. Да се често присјећа бивших радости и успјеха, запостављајући тренутке, рачунајући да на тај начин постајемо бољи, продужавајући сопствени живот, вјерујући у личне могућности: „Ако ниси посумњао у своје речи / ниси човек“.
Свој истраживачки рад продубљује, не препуштајући га случају, нити игри, запажајући стање у друштву, а не заборављајући језик предака и њихово предање, преношено са оца на сина, јер тако чува и штити од пропадања и нестанка изворности прапочетака људског рода, уобличава се у језику животни простор. Посебно данас, појавом туђица, када је језик тешко очувати, нажалост и од нас самих.
Н. Трајковић је стално у тражењу простора кроз вријеме, откривајући у њему душу и не заборављајући да се „особе деле на хиљаде улица“. Вријеме се разликује по варкама и осјећајности „друге врсте“. Зато пјесник, када је у питању Љубав, изналази баланс између свега јер мисли да је Она света и трајна. По мом скромном суду, више сам него увјерена да ће Љубав бити Трајковићев мото и неисцрпна тема понирања у књижевне воде у будућем књижевном раду. Овдје мислим на љубав као свеопшти појам и на њену улогу у свим размјерима и животним преокупацијама. Љубав као спас и избављење.
Трајковић прати битне ствари како у генерацијском нараштају, тако и дубље, поштујући морална правила, јер је и сам васпитан у таквој породици. Његово пјесничко путовање улицом Стефана Првовенчаног је праћено мишљу о прошлости и запитаности како су „домишљати појединци“ овог времена само једним потезом избрисали дио историје вадећи из улице коцке, које су преживјеле више деценија, да би је „пресвукли“ асфалтом, а те исте коцке су завршиле на улицама Париза. Због тога, када у туристичкој организацији разгледа аранжмане за Француску, са освртом на Париз, Лувр, Ајфелов торањ или Тријумфалну капију, не може, а да се не осврне на историју свог поднебља, да ли због утјехе или одбране става о чувању културне баштине. „Очи су криве што лажно посматрају свет / у дубини сваког погрешног корака / по један наш гроб лежи“ („О пролазности и непролазности“). Ова слика је заиста сјано донесена, јер сам себи опонира, признајући да треба баштинити све културе без разлике гдје су настале. Кроз цијелу пјесму провлачи се разговор (обраћање) вољеној особи, не због ње саме, него да буде противтежа неким бесмисленим поступцима владајућих у друштвеном поретку.
Јованка Стојчиновић Николић